„Veoma daleko od beloruske pogranične zone u kojoj se dogodila černobiljska nuklearna katastrofa, na obali Karipskog mora nedaleko od Havane, ispisan je veliki i važan deo istorije “malih ljudi”, na koje je ona ostavila svoje razorne tragove. To je istorija patnje i straha, ali i istorija nade, hrabrosti, ozdravljenja, empatije, prijateljstva i solidarnosti, a njeni protagonisti su deca Černobilja i narod Kube“

Tanja Petrović, naučna savetnica na Institutu za studije kulture i sećanja ZRC SAZU u Ljubljani, u opširnom tekstu, koji vas pozivamo da pročitate ovde, podseća nas koliko je kubanski narod veliki i da je Kuba sa svojih nešto više od 11 miliona stanovnika svetu dala mnogo više od mnogih drugih ekonomski jačih i većih družava.

Mi Vam prenosimo delove njenog teksta i zahvaljujemo autorku na jednoj ovako dirljivoj priči koja vraća nadu da međunarodna saradnja i humanost ipak imaju šansu da prežive.

Tarara – i bolnica i dom za više od 26.000 mališana

„U periodu od 1990. do 2011, u okviru najdužeg i izuzetno masovnog humanitarnog programa, 26.000 dece iz Belorusije, Ukrajine i Rusije koja su bolovala od različitih bolesti izazvanih radijacijom lečeno je na Kubi. Prva dva aviona Aeroflota sa 139 dece sletela su na aerodrom Hose Marti u Havani 27. marta 1990, a tokom naredne decenije sledili su ih mnogi drugi. Deca Černobilja, kako su ih nazivali na Kubi, na ovom su karipskom ostrvu najčešće boravila oko 45 dana – vreme potrebno za medicinske preglede i oporavak na moru i suncu – ali su oni sa ozbiljnijim zdravstvenim problemima, koji su najčešće uključivali leukemiju, rak kože, rak štitne žlezde, probleme imunog sistema, atrofiju mišića, fizičke deformacije – lečeni mesecima ili čak godinama, a neki su se na Kubu vraćali više puta. Bili su smešteni u Pionirskom gradu Hose Marti, poznatijem kao Tarara, kompleksu koji je do tada služio za boravak kubanske dece na moru i koji se nalazi dvadeset sedam kilometara istočno od Havane.

Najmlađi su dolazili u pratnji roditelja, a mnoga od ove dece bila su siročići čiji su roditelji nastradali od posledica radijacije. Njihovom boravku na Kubi pristupalo se integralno i on se nikako nije svodio samo na bolničko lečenje: obuhvatao je školovanje, psihološku pomoć, druženje sa ostalom “sovjetskom”, ali i kubanskom decom, kulturne aktivnosti. Ova deca se nisu samo lečila već su i živela u kompleksu Tarara: kubanski lekari i osoblje pružali su im negu, ljubav, podršku, organizovali proslave njihovih rođendana i praznika, sretala se s kubanskim pionirima, s njima odlazila na ekskurzije, gledala filmove i pozorišne predstave.

Veliki broj vrhunskih kubanskih lekara posvetio se lečenju dece Černobilja. Nekoliko njih je u više navrata odlazilo u Ukrajinu. U selima i gradovima u zoni radijacije vršili su preglede bolesne dece i odlučivali koja od njih će putovati na Kubu na lečenje.“

Kuba – humanost kao imperativ bez obzira na okolnosti

Autorka nam u tekstu skreće pažnju i na istorijski momenat u kome su kubanski lekari, ali i kubanski narod, bez obzira na nedaća sa kojima su se borili, odlučili da pruže pomoć onima kojima je bila neophodna:

„Značaj ovog humanitarnog programa i veličinu kubanske solidarnosti možemo sagledati tek kad uzmemo u obzir konkretan istorijski trenutak u kojem je taj program započet i situaciju na Kubi u periodu kojem se on sprovodio. Marta 1990, kada je prva grupa dece Černobilja stigla u odmaralište Tarara, Berlinski zid je već bio srušen, a raspad Sovjetskog Saveza izvestan. Kraj Sovjetskog Saveza za Kubu je imao dalekosežne ekonomske i političke posledice: izgubila je važnu političku saveznicu i time postala još ranjivija zbog višedecenijskog embarga Sjedinjenih Američkih Država koji se u ovom periodu zaoštrio, a kubanska privreda je doživela veliki udarac i drastičan pad bruto društvenog dohotka jer je ogroman deo njenog uvoza dolazio iz Sovjetskog Saveza, a istovremeno je i sama najveći deo svojih produkata izvozila u SSSR.“

„Neophodnost pomoći i zdravstvene nege dece Černobilja nije, međutim, ni u jednom trenutku doveden u pitanje. Posvećenost ovom programu nije dolazila samo iz vrha kubanske države – delili su je kubanski građani i naročito oni koji su učestvovali u njegovoj realizaciji. Uprkos sveopštoj nestašici, donosili su od kuće slatkiše i odeću za decu u odmaralištu Tarara. Njihova deca su se družila i odrastala zajedno s njima. Mnogi su do danas ostali u kontaktu.

Program je trajao više od deceniju; preživeo je specijalni period i brojne izazove s kojima se Kuba suočava od devedesetih do danas, pre svega zbog američke blokade ove zemlje; preživeo je i tektonske geopolitičke promene koje su svet učinile radikalno različitim mestom od onog u kojem je Kuba zasnovala i započela program pomoći deci Černobilja.“

Solidarnost Kube i ignorisanje ostatka sveta

Koliko se ponašanje Kube nije uklapalo u svetske političke okvire i kako je svet prećutao jedan ovako veličanstven potez govori i činjenica da je i sama autorka teksta čula za „decu Černobilja“ tek 2018. godine prilikom posete Kubi.

Autorka teksta navodi: „ Ovaj program nije mogao naći mesta u globalnim političkim i medijskim narativima jer se nikako nije uklapao u predefinisane okvire međunarodnog delovanja. Na Kubi su ga razumeli kao moralnu obavezu. Zato na njegovo sprovođenje nisu uticale ni geopolitičke promene, ni promene vlasti u Ukrajini, niti je zavisio od prirode političkih i ekonomskih odnosa između dve zemlje. Nije zahtevao reciprocitet ili ekonomsku korist za Kubu, čak ni u vreme kada je takva pomoć ovoj zemlji bila preko potrebna“

Kubi je i danas pomoć neophodna, možda čak i više nego što je bila ikada pre.

I kako nas, autorka teksta poziva da verujemo da će međunarodna saradnja, humanost i solidarnost  i ovaj put pobediti, ostaje da se nadamo da će Kubi biti vraćen bar delić onoga što je ona svetu dala i da će i u ovim teškim vremnima pronaći način da ostane na svom putu, sačuva integritet i svima nama dokaže da sloboda nema cenu.

U narednim tekstovima podelićemo sa vama i lična svedočenja nekih, tada mališana, a danas odraslih ljudi koji su lečeni na Kubi od posledica radijacije u Černobilju.

* fotografija preuzeta sa sajta www.novimagazin.rs